Историјска раздобља споменичке целине

I раздобље: 1882–1927

II раздобље: 1927–1941

III раздобље: 1941–2000

IV раздобље: 2000-данас




I раздобље (1882–1927)
период сусретања тек стасале грађанске интелектуалне елите, рађања и успостављања међународних културних веза и дипломатских односа.

Родоначелник београдског дома Павловића, Коста, рођен у Крагујевцу 14. јуна (по старом) 1842. године, син је трговца Стевана и Савке Ђорђевићеве, а потомак трговца Павла Ћировића, по коме су Павловићи узели презиме, једног од три сина најстаријег претка запамћеног као Ћиро из Сјенице са Пештерске висоравни.

Анка и Коста, родоначелници породице Павловић

Управни чиновник и писар, срески а касније и окружни начелник Коста Ст. Павловић, као први управник нишке вароши по ослобођењу од Турака, по давно утемељеним европским грађанским нормама, 1878. доноси указ-наредбу о организацији живота у граду. Многи његови постулати до данас нису достигнути. И његова супруга Анка из Шапца (венчали се 1867) врло је активна у женском друштву које оснива. По престанку службе градоначелника, заједно се враћају у Београд.



Изглед првобитног приземља до 1927.
Како су се у то време изграђивале Теразије, вишак земље рабаџије су одвозиле коњским запрегама низ дорћолску падину на обалу Дунава ради њене утврде. Професор Љуба Ковачевић, генерал Јован Мишковић (потоњи председници Српске краљевске академије) и Павловић, пријатељи кроз шест следећих генерација све до данашњих дана, купују у Јевремовој улици 1881. плацеве у низу (сачуване су ,,сведоџбе“ тадашњег градоначелника Ж. М. Блазнавца) и ову земљу такође плаћајући, наносе, и на тај начин заравњавају имања.

Настају три повезане баште уређене са хортикултурним мајсторством и врсним познавањем партерне вртне архитектуре, чинећи у време настанка јединствену целину. Коста калдрмише тротоар испред куће. Кажу да су ово прва приватна и стручна улагања у инфраструктуру града.

Миразом Анке - девојачко Аћимовић, као и појединим, симболично пренешеним гредама и каменом соклом из њене старе родитељске порушене куће из Шапца, 1882. подиже се приземна кућа Павловића са елементима неоренесансног стила и еклектизма, много касније званично названа ДОМ ПOРОДИЦЕ ПАВЛОВИЋ, који непрекидно и поносно траје 125 година. Данас, обновљен и оснажен, продужава своју лепу причу.

Првобитна капија од разиграног кованог гвожђа
уоквирена цветним аранжманима у керамичким вазама,
увек је отворена свим добронамерницима.

У последњој трећини деветнаестог века у свега неколико београдских кућа сусрећу се образовани појединци већином високо школовани на страним универзитетима, најчешће у Будимпешти, Бечу, Прагу, Цириху и Паризу. У првом српском стану француске престонице, за време студија сина Стевана, тек стасала прва високошколована генерација успоставља темеље грађанске Србије искрено окренуте ка Европи. Ту се чује прича о ослобођеној Србији и успостављају први међународни контакти. Од самог настанка и дом Павловића у Београду интензивно окупља бројну српску, а нешто касније и југословенску интелигенцију. Тако многи наши великани граде нови друштвено-политички живот:

– Ђорђе Јовановић, Љуба Ковачевић, Јован Мишковић, Владислав Јовановић, Панта Срећковић, Сима Лозанић, Јован Цвијић, митрополити Доситеј и Виктор, Демостен Николајевић, Милорад Шапчанин, Владан Ђорђевић, Јован Суботић, Јован Батут, Марко Леко, Јеврем и Сава Грујић, Андра Николић, Радмило Лазаревић, Стојан Новаковић, Стојан Протић, Воја Вељковић, Никола Вулић, браћа Жујовић, Никола Пашић, Љуба Давидовић, Миленко Веснић, Анте Трумбић, Тихомир Ђорђевић, Љубиша Вуловић, Гргур Јакшић, Бранислав Петронијевић, Михаило Петровић-Алас, Богдан и Павле Поповић, Владислав и Стојан Тителбах, Стеван Сремац, Владимир Ћоровић, Милета Новаковић...

Као резултат ових конструктивних сусрета у неколико домова ових образованих људи, оснивају се многа учена друштва.

По повратку из Париза (1901), у Јевремовој 39 учвршћују се политичке и културне везе Србије са Француском (1904) а затим и са Румунијом.

Љубица-Боба Павловић 1910

Стеван К. Павловић 1910


Први светски рат оштећује кућу, Анка у баштенском бунару скрива бакарно посуђе и друге вредности, Стеван прелазећи Албанију, као секретар краљевске владе и Министарства иностраних дела, организује пренос државне архиве и значајних националних вредности.

Почетак стране


II раздобље 1927–1941
интензивирања међународне политичке и културне сарадње, посебно важни сусрети наших ликовних уметника и музеалаца

1927. подиже се спрат и поткровље, са декоративним елементима академизма на фасади и са гвозденим балкончићима у ампир стилу и шалонама.

У салону снаје Љубице-Бобе Павловић одвијају се сусрети грађанске интелектуалне елите, на пријемима је присутан дипломатски кор, посебно француски и румунски интелектуалци и чланови Краљевског дома Карађорђевића, румунска принцеза Илеана, британска војвоткиња Марина од Кента...

Окупљају се Бошко и Војин Чолак-Антић, Исидора Секулић, Милан Милојевић, Војислав и Ана Маринковић, Коста Кумануди, Миливој и Олга Лозанић, Александар Белић, Милутин Миланковић, Слободан Јовановић, Живојин Балугџић, Иван Ђаја, Јоца Јовановић-Пижон, Светислав Петровић-Жолика, Сретен Стојановић, Јован Бјелић, Сава Шумановић, Сибе Миличић, Јован Дучић, Милан Ракић, Драгутин Прица, Тихомир Панић, Милан Стојадиновић, Душан Симовић, Иван Мештровић, Мара и Тома Росандић, Паја Јовановић, Риста и Бета Вукановић, Миодраг Ибровац, Милан Кашанин, Вељко Петровић, Влада Спужић, Александар Дероко, Растко Петровић, Ђурица и Криста Ђорђевић, Бранко Шотра, Лоло и Јурица Рибар, Бора Барух...


Салон госпође Љубице-Бобе Павловић

Почетак стране


III раздобље 1941–2000
време таме, пркоса, стваралаштва и донација

• 1939–1941. Међународни Црвени крст, захваљујући ангажованости унуке Лепосаве-Беле, организује прихват рањеника и избеглица. Рат одводи сина Стевана као таоца у логор на Бањицу, најстаријег унука Косту у доживотну емиграцију у Енглеску, другог унука Доброслава хапси Специјална полиција. Под немачком окупацијом отвара се у кући војна кантина и јавни клозет. За време савезничког бомбардовања, настају знатна оштећења. Бела овог пута у сарадњи са Српским Црвеним крстом помаже успостављање веза са нашим заробљеницима и интернирцима. Са спратних балкона октобра 1944. испаљују се можда последњи пуцњи рата у центру града.


Стеван на разореном кућном прагу, 1944.


• Долази „ослобођење“, окупација од стране домаћих, наметнутих, заштићених станара, уништавање, скрнављење и уситњавање јединственог породичног простора, комшијска потказивања и тортуре, прислушкивања, покушаји национализације куће, рушења ободних зидова плаца као и конфискације баште и њеног претварања у јавну, друштвену површину.
• У полуилегали, у овим опасним временима, у поткровљу, сликарском атељеу проф. Лепосаве-Беле утврђују уздрмане културне темеље: Живорад Настасијевић, Иво Андрић, Зора Петровић, Слава и Иван Табаковић, Павле Бељански, Љубица Марић, Слободан Витановић, обнавља се наше најстарије ликовно удружење „Лада“ и одржавају њене редовне седнице. Овде сарађују Михајло Томић, Петар Лубарда, Цуца Сокић, Зуко Џумхур, Живко Стојсављевић, Марио Маскарели, Мића и Вера Поповић, Милић од Мачве, Љубинка и Бата Михајловић, Влада Величковић...
• На првом спрату, у соби др арх. Доброслава–Бојка одвијају се скупови конзерватора, састају се чланови међународног комитета за народно градитељство (ICOMOS–UNESCO). Дом поново, али сада крајње скромно и тихо окупља интелектуалце, прима архијереје митрополита Владислава, епископе Василија Костића и Саву Вуковића, одржава редовне и присне контакте са краљевићем Ђорђем Карађорђевићем и по први пут после рата поново у отаџбини дочекује чланове краљевске породице - Линду и Томислава са децом.
• До 1970. по уредно вођеном списку станара регистрована су чак 102 наметнута, који су већином дефиловали кроз заједнички стамбени простор са Павловићима на првом спрату.
• 1971. овај чудно преживели траг грађанске и европске Србије проглашен је за споменичку целину решењем бр.549/2 Завода за заштиту споменика културе града Београда и стављен под декларативну заштиту. Из лепог образложења неко је, наравно, избацио непожељне и незгодне личности и моменте. Уместо законског очувања, суседи „по задатку“ додатно свакодневно уништавају башту коју Павловићи упорно и истрајно негују и воле.
• 1980. пренешена је из Рима велика збирка драгоцених слика и уметничких предмета рођака Даринке–Лале и Ђорђа Лучић–Рокија и као легат уступљена Народном музеју.
• 1990. Лепосава, као најближи рођак Слободана Јовановића, одговорно и искрено уступа САНУ ауторска права на штампање његових сабраних дела, која потом, уз велике опструкције, доживљавају светлост дана.
• Наступа тежак десетогодишњи, упорни и врло конструктивни допринос целе породице, како у Београду тако и у расејању, развоју демократије.
• 1996. лопови односе бројне, вредне слике и друга уметничка дела, праве огромну штету, све наравно пропраћено у штампи сензационалистички, без резултата заташкано у сумњивој истрази.

Белин цртеж војника у кући, 1944.


• У време упорних зимских протестних шетњи, млађи Павловићи скрећу демонстрантску колону из Француске улице у Јевремову, која их достојно дочекује и најстарија генерација на балконима, са буком удара клепетуша о прабакино бакарно посуђе, слободу први пут поздравља после тачно педесет година.
• 1999. за време бомбардовања НАТО снага, после пуцања немарно затрпаног главног канализационог колектора у Змај Јовиној улици, изливене отпадне воде утичу на тоњење лесне подлоге и изазивају знатна статичка оштећења на целој кући. Тужба против Н.Н. лица и данас узалудно стоји у некој судској фиоци.
• Иако оправдано забринута за судбину преосталих породичних вредности у додатно руинираној кући, Бела већ у дубокој старости, на нечије наговарање сву колекцију својих и велику збирку породичних слика познатих аутора даје Народном музеју, а колекцију икона Матици српској. Ипак поклони - низ слика и цртежа галерији Бељанског у Новом Саду и већи део библиотеке Шумадијској епархији у Крагујевцу достојно се обележавају.
• Део богате Белине стручне библиотеке породица поклања Катедри за романистику Филолошког факлултета, а архиву „Ладе“ УЛУСУ.
Заузврат, обећано архивирање поклоњених књига и докумената до данас није учињено.

Почетак стране


IV раздобље 2000-данас
доба коначног ослобођења и препорода

„Пети октобар“ доноси свеопшту наду али и конкретне промене – уз помоћ Општине Стари град и националних институција коначно ослобођење куће од последњих полувековних и најнепријатнијих заштићених станара.

1. августа 2003. године пета и шеста генерација Павловића први пут прелазе ослобођени прадедовски праг и откривају тробојни четворолист и годину 1882. уписане у средишту дивног, али видно оштећеног подног мозаика улазног хола у приземљу.

Почиње обнова:

• Непотпуна и несолидна реконструкција само три фасаде, под надзором Завода за заштиту споменика културе је о трошку града. Архитекте и конзерватори Павловићи, благодарни и на оваквој донацији, тешком муком успевају да се изборе бар за логичност и склад двобојних фасадних тонова (пролеће - лето 2003.).
• Статичка санација темеља, конструктивних зидова, кровне конструкције и капије, извођење нове хидроизолације, ентеријерске поправке и рестаурација подног мозаика у приземљу, стварање вишенаменског културног центра у сутерену и преуређење баште су о трошку породице, која је у великом конструктивном заносу (јесен 2003. – пролеће 2004.).

19. децембра 2005. на светог Николу, породичну славу, у обновљеном простору приземља и сутерена Јевремове 39, представници многих културно-научних институција - будућих чланова Културне мреже Старог града и породица Павловић оснивају Културни центар - Дом породице Павловић.


Обновљена фасада из Јевремове улице


Коначно ослобођење и реконструкцију споменичке целине помогли:

Скупштина града Београда, Општина Стари град, САНУ, Народни музеј Београд, СПЦ, Завод за заштиту споменика културе града Београда - посебно Гордана Гордић, Републички завод за заштиту природе, ЈКП ,,Зеленило-Београд“, Градски секретаријат за саобраћај и путеве - посебно Бранко Смиљанић. Агенција Хеспериа са часописом Лимес плус као и канцеларија италијанске регије Емилија Ромања раде у простору Културног центра помажући његове програме и одржавајући целу споменичку целину.

Дом породице Павловић поменут је и обрађен у многим часописима, студентским радовима, стручној и уметничкој литератури.

Медији такође на достојан начин указују све већу пажњу овом значајном и лепом месту и његовој новој мисији.



Почетак стране

Copyright © - Дом породице Павловић - Сва права задржана.
Забрањена репродукција у целини и у деловима без дозволе.