Прича о икони Светог Николе

Дуго се, одговорно и са пуно ризика у Дому породице Павловић, у Господар Јевремовој улици број 39, чувају успомене на претке и бурна прохујала времена, уз истовремену заштиту амбијенталног наслеђа. Међу преосталим документима из породичне збирке фотографија, писама, диплома, указа, историјских списа и уметничких и етнографских предмета који су делимично изложени у овој споменичкој целини Београда, преживелих или претеклих од бројних похара или донација отечеству, открила се , Божјом промисли, још једна драгоценост, али уједно и лепа награда, како за саму породицу тако и за Зерек – Дорћол, у коме она доследно и упорно истрајава.

Недавно сам, у овом разноврсном и изузетно драгоценом архиву, после детаљније обраде једног његовог дела, неочекивано растумачио невероватну судбину једне иконе.

Наиме, у сачуваним породичним документима, после пронађеног писма моје баке, Даринке Лале Лучић Роки, девојачки Тешић, Београђанке, рођене у Јевремовој 50, великог добротвора која је својевремено са својим барба Ђорђем даривала легат непроцењиве вредности Народном музеју у Београду, објашњено је и постојање иконе Светог Николе, која јој је поверена на чување.

Ево те приче:
Приликом аустроугарског бомбардовања Београда са Саве, новембра 1915, сишавши са брода на срушене калемегданске зидине , немачки капетан проналази икону, чудом неоштећену, на згаришту погођене и потпуно уништене цркве Ружице. Потресен призором, покајнички је предаје на бригу православном официру, а овај потом, одлазећи ратним вихором, мојој баки која се ту, необјашњивим чудом затиче. Очекујући повољније и сигурније околности, вероватно између два светска рата, пропуштајући тренутак обнављања – реконструкције цркве 1925, продужава се привремена брига о икони проСвеца који је и породични заштитник. Њена искрена и упорна жеља да се икона врати, после многих свих наших страдања, цркви Ружици, биће коначно остварена. Необичан, дуг и потресан пут од Београда, преко Виса, Бриндизија, Бермуда и Рима, у изгнанству, до повратка у отаџбину осамдесетих, како бака Лале тако и ове светиње која је свуда прати, расветљен је ових дана. После бројних и трагичних ратова који су уништили и кућу њених предака, пред нама је ипак Свети Никола као траг уверења свих протеклих наших надања.

Лалино писмо, сачињено у Риму септембра 1962.
којим се коначно објашњава порекло иконе, која је потом, са пијететом, неодгонетнута, чувана у кући рођака Павловића после њене смрти, гласи:

Тако је, дуго скривена, ова порука, сачувана као неписани породични аманет, расветљена, и ова реликвија је добила сасвим нов смисао.

Ево и копије текста – песме у прози немачког капетана, поменуте у писму, исписане на немачком језику, на избледелом платну закаченом на полеђини иконе:

Са изузетним усхићењем и радозналошћу, ишчекивали смо да преводилац можда додатно открије, па и допуни, судбину овог уметничког и историјског, али надасве духовног, па можда и чудотворног дела.

И потврдило се, превод средње строфе дешифрованог делом читког текста
који још није завршен, све нам јасно казује:

У рушевинама међу камењем
Пронашао сам … и благо
Ону стару божју слику која је
Неким чудом остала сачувана

Икона Светог Николе је недавно, надамо се, достојно из Дома Павловића испраћена, у коме је неодгонетнута, одговорно чувана неколико последњих деценија. Црквени хор „Опленац“ из Тополе посветио јој је 24.септембра 2010. искрено и надахнуто појање. Уз духовне али и световне композиције, рукама а и гласом, диригент Марија Ракоњац подарила нам је, из мешовитог ансамбла састављеног од аматерских певача из Карађорђевог града, сву лепоту звуком богатог Балкана. Појци су део свог умећа, али и размишљања и емоције упутили икони, као и сви ми који смо се те лепе прве јесење септембарске вечери окупили на необичном концерту у простору Културног центра – Дом породице Павловић.

Овом узвишеном чину посебно значење подарило је присуство духовника хора као и проф.Саве Милина, који са оцем служи у цркви Ружици и чији је деда био њен дугогодишњи старешина. Намера нам је да икону претходно истражимо и заштитимо у Високој школи Српске Православне Цркве за уметност и конзервацију чији је декан др Радомир В. Поповић уједно и старешина цркве рођења пресвете Богородице на Калемегдану, познатије као цркве Ружице.
Нека ово буде подстрек почетку коначне обнове овог храма бурне историје.

фотографија иконе Светог Николе

Тако је икона на свој даљи пут - мисију, надамо се, до вечности - у обновљеној цркви Ружици на Калемегдану, понела једну по нас смртнике изузетно потребну поруку и вредност – причу о давно заборављеним али непрекинутим одговорностима које су само на трен биле заустављене. Искрене побуде њеног ствараоца, за сада непознатог, примиле су нова размишљања и потврду да љубав и даље покреће свет.

У Београду, 2010.

арх. Ђорђе Д. Павловић

На Крстовдан, 27. септембра

Културни ценар – Дом породице Павловић
Господар Јевремова 39

Дан после Митровских Задушница, 7. новембра 2010., тачно након 95 година,
икона је враћена у њен духовни дом – унета је у цркву Ружицу испред олтара.
По литургији – пред свештенослужитељима, појцима и народом, растумачена је а потом целивана.
Са вером и надом остављена је на чување следећим одговорнима,
како би нас даривала новим подвизима.